Од моје дебитантске трке у Отаџбини јер прошло 16 година. Сасвим случајно сам наишао на овај извештај и желим да га по други шут поделим са вама без у оргиналном издању..

Са моје тачке гледишта ….извињавам се што касним али имам доста обавеза које сам пропустио мојим боравком у Србији 

Тачније све се одиграло на Батајничком аеродрому ( Војни аеродром Војске СЦГ ).

Пошто се датум трке померао скоро сваких пар дана нико није био сигуран дали ће се трка уопште одржати или боље речено сви су молили бога да не падне снег.

Дошао је и тај дан, али помало хладан јер је дувала кошава и било је баш хладно. Ветар се увлачио у кости искрено речено. Ја сам још пре недељу дана превезао Тритона из Новог Сада код мене кући у Земун. Имао сам мало проблема око лекарског прегледа за трке. Али све сам успео да средим у АМС Србија у Рузлвелтовој улици лацкајучу се секретарици председника Ауто-Мото спорта Србије. Девојка ме упутила на сва врата и нисам чекао ни минута. Све је сређено, супер спреман као запета пушка. И ево нас на стази која још није припремљена за тренинг (субота је дан за два тренинга) први је незванични, а други је званични. Имао сам проблема са моторм од првог паљења. Трокирао је под већим обртајима. Све шта бих радио ништа није помогло. Тако да сам одвезао оба тренинга под 40% мојих могућности. Али ипак сам успео да остварим треће најбрже време за сутрашњу трку. Саша Петковић на БСА Роцкет 3 и Круно Козар на БМВ Р90С су били неухватљиви за мене. Саша је било чак 2 или 3 секунде спорији од 5 најбржих и класи 600. Између тренинга сам питао онако незаинтересовано Динка кад ће ми дати круг на свом Тритону, необазиречи се око себе скоро сви су то имали на памети да га питају, али нико се није изјаснио као ја. На шта ми Динко одговори са осмехом који му се назирао кроз чупаву браду „такмец знамо се прекратко“. И ја кажем извини на непосредности, али нисам могао да издржим ради свих осталих. Наслутио је моју намеру и ипак после званичног и задњег тренинга је пришао и рекао оћеш ли да пробаш Тритиона. Нисам се пуно двоумио……направио сам пар кругова испред бокса и то је то. Мотор је импресиван, али не могу ништа више да кажем јер нисам био на стази. И мислим да је Динко то направио прави потез јер кад сам се паркирао у боксу пукла му је сајла за квачило. Наравно он има резервниу након пола сата све је решено. Захвалио ми се и рекао да ти нисам дао да пробаш мотор пукла би сутра на трци.

Отишли смо кући промрзнути и ја нисам могао да идем да спавам пре него отклоном квар на Тритону. Узело нам је мало времена да откријемо квар који се крио у инсталацији за електронско паљење. То смо санирали брзо и упалили мотор .Ради као сат срећан сам као мало дете кад му даш сладолед. Отишли смо ја и Саша код мене кући где нас је чекала топла вечера и чај. Тог дана сам упознао пар тркача из суседне нам Хрватске. За њих сам чуо али се нисмо имали прилике упознати јер сам ја напустио Хрватску 1995. То су били Динко Жупановић академски сликар из Осјека, Круно Кожар са кћерком и још један човек којему се не сећам имена. Кажу да Емил и Краљ нису могли доћи јер имају мале финансијске проблеме после дуге сезоне. Они су отишли на вечеру у Ресторан Боем код Плавог моста и обећали да ће свратити код мене кући на пиће. Појавили су се око 22:00 часа са још пар локалнох тркача тј. мојих пријатеља и познаника. Сви смо уз пиво, часу вина, кафу и сок мало причали о свему и свачему. Журили су до кампа Дунав да им портир не затвори капију. Саша и његова жена, Беба, ја и остали укућани полако на спавање јер нас сутра чека дугачак и хладан дан пун адреналина.

Недеља;

Је била дан за одмеравање снага и да видим дали сам уопште дорастао овом нивоу такмичења у СЦГ као и гостима из Хрватске. Било је нешто мало хладније него јуче или ми се то само чинило .Стигли смо на стазу сви се некако сакривали по аутима и пили вруће чајеве и кафе, па мора да су се смрзли јуче. Исто као у Суботу сви су једва чекали да се изађе на стазу. За дивно чудо овај пут се пријавило више тркача на старовременским него на модерним моторима. Кажем да је то мало другачије у средуни из које ја долазим, али Динко додаје да у ПХ је иста ствар и да љубитељи трка долазе да гледају њих, а не модерне класе. Први су са тркама кренули приколичари који су привукли доста пажње гледаоца и медија. Ми смо возили задњи и све се одвијало својим током у боксу. Почели су да се појављују чланови са MM форума, БЈБ форума и наравно АМС форума, па те моја родбина, пријатељи и комшије. Било ми је драго да су сви ту и да ме бодре. Динко ми је било конкуренција и има много бољи мототор од мене и ту ће бити чупаво кажем сам себи. Али ме мој пријатељ Заре теши он је спор на том мотору нећеш имати проблема. Обећао сам члановима БЈБ форума да нећу бити први али да могу да покушам да будем други или у најгору руку трећи.Поред Круновог БМВ Р90С нисам имао шта да тражим са Тритоном који има 750ccm мотор и у најбољем случају 55кс на задњем точку, а БМВ Р90С има фабрички око 69кс. Значи у предности је у самом старту. Нисам гледао трке осталих класа јер сам било заузет припремом за трку, а који бих да вам дочарам мало речима.

#1 одем до сваког тркача који се трка у мојој класи па му онако пријатељски и такмичарски пружим руку и пожелим срећу

#2 проверим притисак у гумама,ниво горива и томе слично

#3 обучем тркаче одело и пратећу опрему и помолим се богу за што бољи успех и да ми да снаге да одвозим трку без пада

Али у самом старту ми је пошло нешто наопако, а то је гориво које смо купило тог јутра га није било у канти. Погледам Сашу и кажем где је гориво он каже ја сипао у свој мотор. А ја ћу на то А ЈА?. Остало је ту око можда 2 литра бензина и нешто је било од јуче у резервару па шта буде. Сада ће ми требати онај оченаш и молитва помислио сам. Загрејавамо моторе и излазимо на стазу….имамо један круг загрејавања. Заузимамо своје стартне позиције…стартује се на семафор. Којему црвено гори нон-стоп. Зелено се пали али после једно 15-к секунди и ја мало касним са стартом. Саша и Динко ме претичу до прве кривине док је Круно отишао као ракета са старта. Ја и Динко излазим из шесте кривине раме уз раме али његов мотор је јачи на убрзањи и ту ме оставља мало. Ја га пратим све до задње кривине пред циљну равнину где кочим касно и претичем га. Улазак у други круг од седам вожених Саша пада испред мене и тако завршетком тог круга ја избијам на друго место.Повремено се окремен да видим где је Динко, али он је мало подаље од мене. Мотор је почео да ми трокира на излазцима из кривина и правцу……наравно да сам псовао Сашу и гориво али шта је ту је. Само сам молио бога да Динко не примети ништа и да не крене у напад за друго место. Успео сам да задржим друго место и Динко је смањио моју предност на само 3 секунде али недовољно да преузме друго место. Нико сретнији од мене………лудило лудило………

Враћамо се у бокс паркирамо моторе облећу ме чланови MM, BJB и АМС форума као многобројни пријатељи и родбина сви ми честитају на успеху. Хоће да се сликају самном…кренем да потражим Круна да му честитам као и Динку. Али ме пресрела једна госпођа са питањем „дали знаш где је победник трке?“.Ја онако сав сретан јој одговарам „незнан ди је сада је бија ту може бит да је оса негди“. Ето ње одакле си ти кад тако причаш ја јој одговарам да сам из Земуна она кажем не твој нагласак, а то кажем ја рођен сам у Шибенику. Следеће питање стиже „дали си возио трку?“ казем да и „који си завршио?“, други одговорим ја.“Можеш ли да ми одговориш на прар питања?“. Кажем може! Одмах јој у старту кажем да неписе то Шибеник јер сам овде као гост из Канаде. Каже нема проблема прешара оно Шибеник. Пита ме пар питања одговорим јој и каже да само нађе фотографа да ме слика и то је то. Питам је које новин каже „Блиц“. Коначно сам нашао Круна и Динка честитао обоици и сачекали само задњу тркау дана 1000ccm Супербајк. Па на доделу пехара. Саша Петковић је прошао добро при паду. Пар оштећења на мотору али њему ништа није било. Организација имала је доста рупа, али пошто је прва сезона уопште није било лоше. Главно је да су успели окупити оволики број људи како тркача тако и гледаоца. Ту је још био и СОС Канал који је својом репортажом на СОС Каналу посветио нашој трци око 40-к минута.Нисамо могао да верујем да ћу изаћи у новинама и то баш у Београду. Враћам се назад у Канаду са пехаром…док смо чекали доделу пехаран моји ме зову из Ванкувера да ми честиају на успеху, еее тад ми је срце било пуно кад сам чуо ћаћаин глас……Окупили само се већина тркача су чланови МК Београд и возе за АМК Ветеран Вождовац за који сам и ја возио. Динко нам прилази и каже „срам вас био довезли сте момка из Канаде да вам освјетла обрза“ нормално све кроз шалу. Да био сам једини Србин међу првих троје. Сви су се насмејали и погледали онако Динка у фазону ало брадоњо……….са осмесима на лицу. Ипак смо екипа и држимо се тако ………..волимо моторе, трке, девојке, исту музику ………