Већ неко време се осећа недостатак стручног кадра у мото индустрији. Није важно дали је то особа на пријемном, особа која продаје делова, шеф сервиса или сами сервисери. Овде је то постало да има много оних које желе да раде, али не желе да улажу у своје знање ( има ту више разлога ) или само раде због плате, па тако до своје 40те година живота промени 10-15 фирми. Да би схватили како то овде функционише морам да вам објасним…

Школовање…

Овде занат за мото механичаре траје четири године. Ради се пуно радно време целе године и у фебруару или марту се иде у школи 4-6 недеља. Где се учи по цео дан и на крају тих рецимо 6 недења имаш контролни. Ако положиш, прошао си прву годину… и ткао све док не завршиш. Ја као ментор добијем пристзп порталу где сваких 6 месеци упишем радне сате мог шефрта. Кад напуни више од 12000 радних сати тада има право да иде на завршни испит да би добио диплому на државном нивоу. Док радиш и идеш у школу, радиш за нимималац или мало нешто преко минималца.

Овде да би био као искусан сервис добио посао у било ком овлашћениом или неовлашћеном сервису, поред знања мораш да имаш и свој алат. Ако немаш алат нико не жели да ти да посао или да те запосли… што је веома чудно. У много случајева сервисери се заразе куповимо алата, па постану овиси и све паре потрше на гарнитура алат. Ја сам пре отварања свог сервица имо више личног аллата о било ког колеге. Кад сам напустио Дуцати Ричмонд, и кад сам изнео сав свој алат… власница је остала у чуди кад је у сервису остало само две зидна ормара Дукатроијевих специјалних алата. Није могла да верује да је све остлао било мој лично власништво. Ако си шегрт, радиш 3-4 године за минималац и још мораш да купиш свој алат, а где су животни трошкови ( па молери више зарађују од мото механичара). Можда је највечи проблем то овде што многи се не одлуче да буди сервисери пре своје тридесете године живота. Сви они које желе да науче да сервисирају моторе имају веома слични разлог, а то је јер им је досадило да поправљају грешке “ мајстора“ које су добро платили… као мука их натерала, па су нашли себе у том. Беома ретко да има неко да учи од малих ногу, јер је неко у фамилији имоа неко инстресеовање за механику. Ови случајеви су веома ретки у мото, али чешћи у ауто свету ( што је и логично јер овде мото сезона траје од 4-8 месеци ).

Пре једно десетак година сам прочитао један чланак на једном од пословних портала тада. Те године ( 2014 ) у САД-у се очекивало да се пензионише око 22,000 механичара ( аутомеханичара ), а потражња је била преко 40,000. Да би 90% од тих 40,000 радних места било отворен конкурс 12 месеци и нису могли да попуне потражњу… Сада је ситуација још гора и нико нема пешење. У мото индустрији је још горе, само због тога што сервисер мора да зна да ради на више сколопа од аутомеханичара. Има више разлога због које смо дошли у ову ситуацију, а једна је опште позната и то је кад радиш на норму. Норма у мото индустрији не може да буде исплатљива ако нема баш много делова на стању. Јер сви делови који немаш на стању треба им 7-15 дана да их добијеш. Мораш да водиш евиденцију сваког минута који си провео током рада или неће да те плате. Радни сат је скуп, али радни сат којим те плате као сервисер је мала. Разлог тога је што је овде све скупо тако да 60%-70% зараде оде на закуп простора и делове које мораш да имаш на стању и на рачуне за осигурање, струју, грејање итд… оно шта остане иде на плате. У Банкуверу веома добар мајстор који ради за овлашћени сервис не може да заради да би покрио све трошкове и да живи сам. Неби да улазим у све детање животних трошкова, али Банкувер јер прескуп за живот, што се испоставило и Торонто је скуп. Ако живиш на периферији 20км или даље од центреа града има шансе да боље зарадиш. Без обзира на све и даље има сервисера који ово воле да раде и њима није толико битно колико зарађују или само живе у нади да ће једног дана бити боље…