Увек ми је било интереснтно како су радионице/сервиси опремљени. Мој отац је по занимању бродски механичар и као дете никад га нисам видео да прљаве руке брише од радне панталоне или кошуљу. Увек кад би му неко пришао и пружио руку да се рукује, он би му пружио руку али тако да га та особа ухвати за зглоб руке тј. тамо где је рука чиста. Као што свако дете учио од родитеља и мени је такво руковање било нешто што сам желео да применим ако ме неко затекне прљавих руку. Почео сам да пазим да ми радне панталоне буду прљаве само спреда никако од позада, јер ако седнеш клијенту у кола без навлака може скупо да те кошта. У моје време многе радионице су имале керамичке плочице на подовима, а неке радионице су имале керамичке плочице и на зидовима. Многе радионице су имале кључеве, одвијаче, гедоре итд…окачене на зидовима. Пак неке радионице су имале плоче и понкове које су биле пуне алата. Већина радионица у које сам залазио пре мог поласка за Канаду су биле опремљење плочицама, а неке су имале само избетониране подове. Где би се прашина лакше скупљала и морало је да се чисит сваки дан тј. некад више пута на дан. Морам да признам да ми је прашина увек сметала и да ни дан данас не возим мото крос само из тог разлога. У сваком сервису којем са радио увек сам водио рачуна да мој сервисни простор буде један од начистијих и да буде све на свом месту. Ништа у животу и послу није идеално па тако и мени се деси да просто речено запустим радни простор и да се окренем и нађем сам себе у „креативном“ хаосу алата и делова. Мој друг Ђорђе каже да немаш посла увек би ти радионица била као апотерка. Мени је то у ствари најважније да је све на свом месту и да сваки алат треба да је обрисан и враћен на своје место после сваког обављеног посла.

Захваљујући многим курсевима у окрвиру Априлије, БМW’а, Дукатија, МВ Агусте и Тријумфа обуке, видео сам многе центре где су учионице биле различито опремљене. Рецимо од понкова до ормара за алате, делове итд… Одлазећи у Ферари и Ламборгџини овлашчени сервис у Ванкуверу желећи да видим како су опремили ти сервиси. У таквим сервисима понкови су затвореног типа тј. имају полице и мале ормаре уградјени у њих. Све мора да буде чисто на поковима. Ништа не сме да буде на истим тј. морају да буду 100% коришчени за поса, а не за одлагања сервисних књига, спрејева итд… Нови тренд из ауто индустрије је полако почео да прелази и на мото инсудтрију, али највећи проблем то кошта и многи мали сервис не могу финансијки да то поднесу. Мислим да је то било 2001 кад сам почео да користим рукавице за рад, било је веома тешко да се навикнем. Испадали су кључеви и шрафови из руку, али нисам посустао. Чврсто сам одлучио да имам чисте руке, а не црно испод ноктију. Разлог томе је био што нисам никад воле осечај анатифриза и кочионог уља на кожи, а и није било лепо да изађем на пиће са девојком и имам црно испод ноктију :). Полсе шест месеци сам постао алергичан на летекс (онај бели пудер у рукавицама) и пребацио сам се на гумене рукавице без летекса. Толико сам срећан што имам цисте руке у односу на колеге у окружењу и што могу да радим са рукавицама и оне пипљиве послове без икаквих проблема. Веома је важно да је сервисни простор чист и педантан , јер само тако сервисер може да буде ефикасан и странка задовољна.