Ево сређене верзије, у истом стилу као претходни делови, али мало течније и природније:

Увек ми је било интересантно како су радионице и сервиси опремљени. Мој отац је по занимању бродски механичар и, као дете, никада га нисам видео да брише прљаве руке о радне панталоне или кошуљу. Увек, када би му неко пришао и пружио руку да се рукује, он би му пружио руку тако да га та особа ухвати за зглоб, односно за део руке који је чист.

Као и свако дете које нешто научи од родитеља, и ја сам такво руковање усвојио и желео да га применим кад год би ме неко затекао са прљавим рукама.

Почео сам да пазим и да ми радне панталоне буду прљаве само спреда, никако позади. Ако седнеш клијенту у аутомобил без заштитних навлака, то може скупо да те кошта.

У моје време многе радионице су имале керамичке плочице на подовима, а неке су их имале и на зидовима. Кључеви, одвијачи, гедоре и остали алат најчешће су били окачени на зидовима. Неке радионице су имале и плоче и понконе који су били препуни алата.

Већина радионица у које сам залазио пре мог одласка у Канаду била је опремљена плочицама, док су неке имале само избетониране подове. На таквим подовима прашина се много лакше скупљала, па је морало да се чисти сваки дан, а некада и више пута дневно.

Морам да признам да ми је прашина увек сметала и да ни дан-данас не возим мотокрос управо из тог разлога.

У сваком сервису у којем сам радио увек сам водио рачуна да мој радни простор буде један од најчистијих и да све буде на свом месту. Ништа у животу и послу није идеално, па се тако и мени деси да, једноставно речено, запустим радни простор. Онда се окренем и затекнем себе усред „креативног“ хаоса алата и делова.

Мој друг Ђорђе каже: „Да немаш посла, увек би ти радионица била као апотека.“

Мени је, у ствари, најважније да све буде на свом месту и да сваки алат буде обрисан и враћен на своје место после сваког обављеног посла.

Ево сређене верзије, уз очување твог личног тона и техничког смисла:

Захваљујући многим курсевима у оквиру Априлије, БМW-а, Дукатија, МВ Агусте и Тријумфа, имао сам прилику да видим велики број сервисних и тренинг центара, где су учионице и радионице биле различито опремљене. Од понкона до различитих ормара за алат, делове и осталу опрему.

Одлазећи у овлашћене сервисе Ферарија и Ламборџинија у Ванкуверу, желео сам да видим како су ти сервиси опремљени и како је организован њихов рад. У таквим сервисима понкони су углавном затвореног типа, односно имају уграђене полице и мале ормаре. Све на понконима мора да буде чисто и уредно. Ништа не сме да стоји на радној површини, односно понкони морају да буду 100% намењени раду, а не за одлагање сервисних књига, спрејева и сличних ствари.

Овај нови тренд из ауто-индустрије полако је почео да прелази и у мото-индустрију, али је највећи проблем то што такво опремање много кошта и што многи мањи сервиси финансијски не могу да га поднесу.

Мислим да је било 2001. године када сам почео да користим рукавице за рад. У почетку ми је било веома тешко да се навикнем. Испадали су ми кључеви и шрафови из руку, али нисам посустао. Чврсто сам одлучио да имам чисте руке, а не црно испод ноктију.

Разлог за то је био једноставан. Никада нисам волео осећај антифриза и кочионе течности на кожи, а није ми било ни лепо да изађем на пиће са девојком и имам црно испод ноктију. 🙂

После шест месеци постао сам алергичан на латекс — онај бели пудер унутар рукавица — па сам прешао на гумене рукавице без латекса.

Толико сам срећан што данас имам чисте руке, поготово у поређењу са колегама у окружењу, и што могу да радим са рукавицама чак и оне најпипљивије послове, без икаквих проблема.

Веома је важно да сервисни простор буде чист и педантан, јер само тако сервисер може да буде ефикасан, а странка задовољна.

Ако желиш, могу и да га додатно стилски повежем са претходним деловима, тако да цео текст делује као једна целина, а не као одвојени пасуси.