2002 година је по свачему била значајна за мене, почео сам да радим у правом мото сервису, постао сам „канађанин“, одлучио сам следеће године да се тркам у СОТП шампионату, а и коначно сам мога да одем у посету Отаџбини. После пет година коначно имам пасош и могу да путујем. Радовао сам се том путовању, а мој шеф Чарли понудио се да ми купи карту па сам летео Ванкувер-Франкфурт-Београд и назад бизнис класом. Још једно искуство и стварно посебан осећај, и овај пут ми се чинило идем на пут и стварно не знам шта ме очекује. Кум Невен ме је дочако на Сурчину, већ следеће јуто сам отишао на бус линија 15 до Зеленог Венца, па пешке до Трга и на 27 до Вуковог Споменика. Мислим да сам изненадио Банета и било ми је драго да се опет видимо после пет година. Поседели смо мало и договорили се да се видимо увеће, а ја сам наставио пешке до моје бивше фирме гараже РТС у Кнеза Данила. Ту су били сви Цврле, Љуба, Мика, Зоран, Лаза, Лаза млађи, Мило, Мијо, мој друг Драган, Никола, Гаја, Миланће, и екипа инжињера. Ништа се није променило, све је остало исто сем неког новог лица… седели смо скоро цео дан причали и гледали слике које сам донео да им покажем. Мислим да је прошло пар дана по мом доласку и коначно сам ухватио времена да се видим са Заретом. Увек насмејан и спреман да се зеза, веома брзо смо отишли на пиће у једну малу кафану на Дедињу поред неке средње школе, али се не сећам тачно улице. Ту сам срео неке људе које сам знао пре него што сам отишао за Канаду , а и Заре ме је упознао са Калијем, Михом и Раском. Причали смо о моторима наравно и мом животу у дијаспори, о сервису у којем радим као и моторима које сервисирам. Пар пута сам се срео са Љубом бајкером и отишли смо на блуз свирке на Бановом Брду. Све у свему је било врхунско дружење тих шест недеља. По мом повратку у Ванкувер чекао ме сајам мотора где смо као фирма имали мали штанд и морали смо да радимо на Триумфовом штанду. Негде у фебруару 2003 сам почео да склапам тркачи мотор, а све је почело тако што ми је Саша нашао рам од Триумфа  Боневила Т120Р тако звани уље у раму. Ја сам уз сугласност мог шефа користио много половних делова које само имали на лагеру и по неке неопходне нове делове. Агрегат је био 650 кубика и фабрићки 100%, али већ на првој трци сам схватио да нико не поштује правилник и да мој агрегат мора да буде 750 кубика, ако не желим да будем задњи на свакој трци. Моја љубав према тркама и старим моторима имала је успона и падова, као и свака љубав у нормалном животу. Поред Тома, Саше, Џона и свих осталих, сваки одлазак на трке је било ново искуство и нова прича за себе. И по ко зна који пут био сам најмлађи међу тркачима старих мотора, али то ником није сметало. Покушавајући да унапредим свој трачки мотор из трке у трку, по повратку са стазе мотор је био константно у деловима. Чарли ме је нон-стоп зезао како ја то за час посла извадим мотор из рама, па за час посла убацим мотор у рам итд…

Шампионат СОТП је вожен у склопу три клуба, Вествуд , Вашинтон и Орегон. Возли смо шампионат на четири стазе, Мишен, Сјетл, Портланд и Спокан тркалишту. Сваки тркачи дан се састојао од два јутарња тренинга и две трке после подне од 10 кугова, а у сезони је вожено 16 трка и 12 трка се бодовало за шампионат. Ја сам возио класу до 750 кубика (2, 3 и 4 цилиндра) мотори прозиведени до Децембра 31 1972 године. Том и Мик су били веома брзи и сву су сањали да их победе, а за мене је било важно да сам бржи од Џон Мартина (Нортон Командо 750 ЈПС), Крег Данкана (Сили Веслејк 750) и Лери Кука (Нортон Коммандо 750 Стив Мани). Има сам велику вољу да се тркам, али ми је мањкало знања у сваком погледу. Проводећи много сати после регуларног радног времена и често до рано ујутро, схватио сам да ништа у вези тркачег мотора, агрегата, огибљења итд… не може да се заврши у неком ордређеном временском року. Треба много стрпљења и разумевања, а најчешће треба имати приступ правим истинским податцима. Мој Боневил је доживео много промена од 2003 до 2005 кад сам коначно постао конкурентан, сваку трку сам завршавао на другом или тречем месту у Супер Твинс и међу пет првих у Опен класи. 2005 гопдину сам завршио као треће пласиран у Супер Твинс, што ми је дало елана да урадим мотор још боље за 2006, али на моју несрећу агрегат није дуго трајао. Пукла је радилица на тренингу и после четири трке сезона је била за мене завршена. Све је било поломљено, од тркачих брегастих, клипова, клипњача па и блокова мотора. $5000 у деловиома је отишло како да никад није било ту. Остатак сезоне сам се питао шта и како за 2007?! Кад једног дана мој шеф Чарли приђе и предложи нешто што се никад нисам надао од њега „Нико како би било да продаш све што имаш од те старе канте и да ти дам да возиш нову Дејтону 675 за 2007“ …………………… остао сам запањен једно 3 секунде и са осмехом на лицу рекао, а што неби могло Чарли :))))