Гледајући на година које сам оставио иза себе кад је мото спорт у питању, навело ме је да поделим ову причу са вама. Причу једног малог детета који је имоа сан да поправља кола и моторе и који још увек лута у том дечачком сну. Сваки дан се нешто ново научи и сваки дан имам нову причу колико год она излгедала као претходна.

Šibenik;

Motori su uvik bili dio mog odrastanja i ki svi ostali moji roditelji nisu tili ni da čuju da mi kupe Tomos Automatik ili BTX. Mnogi oko mene su imali bilo kakvog Tomosa, a oni ozbiljniji možda Elektronika 90 ili neki talijanski 125cc itd… Moj rođo Jadro i njegov prijatelj Darko Jelaća su uviliko radili na tome da njihovi automatici budu najbrži u društvu. Mada moran da priznan da je Darko bio možda i najbolji i najspretniji od svih njih u friziranju. Sve je imalo svoju cijenu, pa tako i ta friziranja koja su trajala veoma kratko vrime uz bas dobre rezultate, ako uzmemo u obzir da smo svi bili dica. Iako su bila opasna vrimena tih ranih devedesetih, ja sam živija u svom svitu sanjajući kako friziran ne samo motore nego i auta. Završija san osmi razred osnovne i došlo vrime da se upišen u srednju školu. Na dan upisivanja u srednju školu san naletija na starog prijatelja Marka Vrzića. Marko i ja samo trenirali balun u HNK Šibenik zadnje 3 godine. Bilo je to i malo olakšanje da znan nekog od prije sa kin ću da dilin klupu i srednjoškolske dane. Znajući od svoje pete godine da želin da buden auto mehaničar. Čeka san drugi dan poslin upisivanja da se pomiri crta, jer san prvog dana bija treći ispod crte. Drugog dana djecacki san se ostvarija i to je bilo nesto najbolje sta mi se desilo tih ranih devedesetih kojih se nerado sican. Marka smo zvali Vrza ili Mrgislona, škola nas je zbližila i svo provedeno vrime u Obrtničkoj školi ( ili MMŠC kako su je zvali kad se otvorila davinh godina ), a i oko nje smo provodili skupa. Bilo je to vrime kad nas nije ništa insteresiralo sem učenica iz medicinske škole priko puta, treniranja i motora/auta.

Polsi prve godine u srednjoj školi, moj tata priko njegovog prijatelja Macure mi je naša mali servis di mogu da odradim misec dana prakse priko lita. Otiša san jednog jutra da upoznan gospodina Baranovića u malom auto servisu u ulici Matije Gupca 17. To lito 1994 je bilo posebno za pamćenje. Vlasnik servisa koga smo zvali Direktor (a njegovi prijatelji Bakrica) mi je posvetija pažnju i želija je da naučin šta mogu više. Tu san upozna glavnog mestra u servisu Ivana Jurkovića koga smo svi zvali Jurković. Vozija je Citroena GS-a. Sad možete da prepostavite zašto iman strašnu ljubav prima Citroenima. Tu smo radili i na čuvenoj Ajkuli, CX, BX, GS, AX itd… Jurković je bija i osta lik za romane! U početku me je drža na oku i pazija šta radin. Ja ki svaki šegrt nisan zna puno i zbog moje velike želje da naučin često san brkao nazive djelova itd… Pokraj Jurkovića i Direktora dani su prolazili  brzo i tako je došlo vrime da se krene u drugi srednje. Direktor mi je ponudija da radin kad nisan u školi i naravno da nastavin praksu u novoj školskoj godini. Mnogo lipih sićanja te školske 1994/1995 godine. Naučija san od Direkotora da buden strpljiv i da svaki kvar može da se popravi, a od Jurkovića da moran da buden drugačiji od drugih. Šta nije bija problem za mene jer san već bija :-). Naučija san osnove rada motora, električnih skolopa i princip otkrivanja kvarova na efikasan način. Međutin život nas je naveja da se raziđemo i ja san se odselija u Zemun da bi zavrsija zadnju godinu srednje škole tj. zanata.

Београд-Земун;

Доласком у Земун у Августу 1995 је започела нова епизода мог одрастања са истим циљевима и истом љубављу према Цитроенима. Уписао сам се у Саобраћајну школу у Земуну, где ћу да завршим трећу годину и дипломирам тј. да будем мајстор на папиру. Није ми био проблем да се прилагодим школском програму, јер сам на моју срећу у Шибенику све стручне предмете већ имао у другом средње. Први део школске године сам провео на пракси у школској радионици, где смо једном прилико замало запалили Фићин комби. Хтели да слушамо радио, али инсталација имала кратки спој, наравно ми то нисмо знали. И кад сам монтирао акумулатор, почео да се дими комби као да је пушница хахаха… брзом брзином сам скинуо клему са акумулатора. Мало сам се правдао професору праксе и на крају сам морао да му донесем фићин алтенатор да би ме оставио на миру. Тих школских дана сам упознао Невена Ерића који ми је постао веома добар друг. Помагали смо један другом око школских радова и завршног матурског испита. Преко стрица Миле сам прешао на праксу у гаражу РТС-а код Вуковог Споменика тј. преко пута Академца у Рузвелтовој улици. Господин Јарић ме је примио на праксу и рекао, мали овде си само зато што ме Лалић лепо замолио да те примим. Мајстор Мика и мајстор Зоран су ме примили на реч. Док су Љуба и Цврле пијући јутарњу ракију и кафу само посматрали. Мајстор Лаза је увек био пажљив и понекад намргођен. Мајстор Гаја је мрсио око струје и увек гледао како да не ода тајну свог заната. Ту сам упознао Драганчета момка који је пар година старији од мене, али права људина. Дружили смо се током и после радног времене. Једном недељно смо ишли у цркву Светог Марка да запалимо свеће. Морам да признам да прва година проведена у гаражи РТС-а је било нешто ново за мене и сасвим пријатно од свих који су радили у склопу техничке службе. Сасвим слућајно сам упознао Банета на жељезничкој станици у Земуну кад сам ишао на праксу. Бане ме позвао да дођем после праксе до његове гараже где је пракирао свој мотор………е сад могу да кажем да ме је Бане увео у нешто што тих дана нисам мога ни да сањам, у свет мотора. Упознао сам Љубу бајкера, Бобана Чопера, Зарета, Пеђу, Танета, Бабића, Југу, Шолета и Господина Рајковића. Првествено Бане, Љуба, Бобан и Заре су крви за моју страствену љубав према двоточкашима. Поред свих Заре је имао увек најинтересантније моторе, као да их је вадио из нафталина, увек нешто ново што нисам видео пре. Бане је био велики заљубљеник у бембеја, а са друге стране Љуба је волео енглеску школу Тријумф, Нортон или Бесу. Све нас је окупљала иста прича мотора и живе свирке преко зиме и мото скупова преко лета. Свако окупљање Бане би ме позвао да дођем и да се дружимо. Сећам се једног викенда на Ушћу кад је била ревиална трка свега пар кругова старих мотора и старих кола. Бане је отишао на неку вођжу ван града и ја сам са другом Невеном отишао да гледам трке. Ту се окупило мого Београдских моториста, па и међу њима мајстор Спале и Заре. Попричали смо мало и разишли се, јер је изгледало као да ће да пада киша. Заре је победио на неком Томосу који је био бивши тркачи мотор из претходне државе. Као клинац сам се дивио његовим моторима и желео да се дружимо, а сад кад сам одрастао ту само да помогнемо једно другом кад год затреба. Мајстора Спалета сам гледао са великим поштавањем, а како неби отац може да ми буде, све што сам знао о њему је да је мађоничар за моторе. Што је за мене било нешто што би и ја желео да знам кад одрастем. Иако сам наставио да тренирам фудбал у ФК Земуну и ФК Змају знао сам да никад нећу да догурам до неког прволигашког тима, а само зато сто нисам имао никакву везу. Полако сам почео да посвечујем пажњу свом занату и све сам више одлазио на спавање размишљајући како да отклоним квар на БX-у који није хтео да упали. У исто време мотори су ми постали више важнији у животу него кола. Да ли је то због друштва са којим проводим своје слободно време или због тога што су ме она два мотора очарала кад сам био клинац…. испод ресторана Сидро сам видео два плава мотора у оклопима и са пртљагом паркирана тамо неке 1985 или 1986… У једном од наших излазака у Сем Џејмс да слушамо Сирову Козу, Љуба Бајкер ми је дао надимак Мали Ћаћа, по ком ме сад знају многи мотористи у Отађбини. Нашем дружењу је дошао крај средином 1998 кад се моја породица одселила за Канаду. То је био можда и најтежи дан у мом животу јер сам оставио веома добре другове тамо где се осећам да припадам и отишао у нешто што је мени тада било далеко и непознато…