По повратку са кејтековог курса из Њујорка, са ког сам се вратио пун елана да радим. Сусан ме је дочекала на аеродрому и кренули смо кући. Није ни прошло сат времена од монг повратка добијам поруку од колеге која ме помало збуњује. Порука је гласила само да ти јавим да круже приче да си радионе неки 1299 и да си окренуо клип напоако. Све то мени чудно звучи, мотор је код овлашћеног сервиса. Ја лочно не верујем да си ти то радио али тако приче круже. Нисам ништа рекао Сусани јер смо били на путу да погледамо кућу који треба да изнајмимо и нисам желео да јој покварим расположење. Мој одговро на колегину поруку је био, хвала ти што си ми јавио, али ја нисам никада радио агрегат од 1299… Мало после кад смо завршили агентом за некретнине који нам је показао кућу одлућио сам да позовем шефа тог овлашћеног сервиса.

Звао сам га на његов мобилни јер га никада неби добио на број од фирме… Кад сам му објаснио зашто га зовем, он се запрепастио. На што ми је одговорио питањем, како ти знаш за ово? Ми смо пре три сата отворили тај агрегат и нашли шта је проблем! Ја сам му одговрио да сам добио позив од веома добре странке и то је све што занам. Био је мало збуњен како је то тако брзо процурело из његовог сервиса уз коментар, па ти ово ниси ради и 100% никада ниси овај мотор ни видео. Ми знамо кој је ово радио, али ти гарантујем 100% ниси ти ништа не брини! Због узајамног поштопвања договрили смо се да ово остане између нас и да решимо ово још данас. Ја сам добио још пар потрука од колеге где ми је рекао да је у питању други колега које је ширио ове неистину и да је све то у некој приватној кинеској групи. Позвао сам шефа сервиса и кад сам му рекао да је све ово у приватној кинеској групи, његов коментар је био сад ћу да попричам са њим. Знао је где треба да се обрати. То исто вече тај колега кинез ме је контактирао преко порука да ме пита шта се то десило. Прво се правио белсав коа да не зан шта се то догодило. Нисам му дао много податак јер сам зано да је он у питању. Исто тако шефу сервиса нисам рекао да су ми спомињали да је његов сервисер то писао и постављао слике, али сам то рекао том колеги кад ме је контактирао. Обећао је да ће све да исправи то вече. Сутрадан ми је колега послао још пар порука и рекао ми је да је све што је тај писао ноћ пре преправио и сада је написао да није Никола из Мото Меканике ништа крив нити је он радио тај 1199. Ево пар слика да витите дело које је било преписано мени…

Као што видите горња слика је хоризонтални клип, а доња слика је вертикални клип који је окренту унутар стублине за 180 степени. Може да се види да су оба усисна вентила ударала у клип због тога. А коришћење бакарног спреја да се искористи стари дихтунг главе неби да коментаришем…

Сећања на септембар 2010 полако су почела да бледе, а ја сам почео сам себи да говорим никада нећеш да одеш кући, дошло опет лудо време, а кућа је далеко. Чинило ми се да сам се помирио са том чињеницом и нисам се много оптеречивао око путповања ван државе. Ваљда што сам био заокупиран послом, вођењем сервиса и свим што прати нешто тако. Једини излазак из стварности су ми биле трке и путовања на стазу. Верујем да ме је то и одржало да останем јак у вери да ћу кад тад опет видети Отаџбину и мени драге људе као и моју родбину, да ћу деди отићи на гроб и запалити свећу. Много се тога десило у мом животу од кад сам отишао пре 20 и кусур година, а поготово у задњих 12 година кад сам последњи пут био у посети. Често идем у цркву и запалим свећу за здравње свију вас и ваших породица, као и за наше претке који су дали своје животе да би ми сада били овде. Не знам стварно да ли је лакше волети свој народ из туђине или из отаџбине, верујем да свако има своје мишљење и то ћу да оставим на вама да сви сами одлучите, ја знам како се осећам и шта волим. Почетком октобра прошле године кад само се враћли Пол и ја са приватних тренинга, кроз причу родила се идеја да треба да одем кући. Знао сам да имам мање од месец дана да се организујем око авио карата и да морам да позавршавам неке започете послове да би задовољио клијенте. Све је ишло по плану, али ипак бојао сам се да се нешто не изјалови и да ми не пропадну планови. Већ одавно не гледам телевизију и не слушам вести и стварно нисам у току свакодневних дешавања, све што ме интересује поред мог свакодневнох посла је историја… то сам волео као клинац па ми остало у навици да тражин и учим, али волим и да читам књиге о историјату мотоспрота као и старих мотора. Нисам летео авионом од децембра 2019 и стварно нисам знао шта да очекујем. Сусан има велику жељу да упозна моју родбину и све вас о којима јој причам кад год имам прилику. Жели да види тај град о ком причам са великим одушевљењем, жели и да види ту земљу због које имам велики осмех на лицу и сјај у очима кад јој причам о њој. Тешко јој је било да све то разуме, јер сам се овде снашао и прилагодио свакодневном животу, више причам енглески него српски, моги пријатељи су ми канађани и само пар њих су наши срби. Није могла да схвати што је то што ме привлачи отаџбини, а ја нисам занао да објасним, јер сам знао да ме не би разумела. Надао сам се да ће да види све то кад дође и упозна моје пријатеље.

Горд: Ало Никола како си?

Ја: Добор сам , шта има ново код тебе?

Горд: Ништа радим и имам много посла.

Ја: Дали имаш агрегат за 748?

Горд: Имам

Ја: Да ли је исправан и колико пара тражиш?

Горд: Стварно не знам, остављен ми од клијента као полог за његов 916. За тебе долар по кубику, $750 и твој је.

Ја: Супер видимо се следећег пондељка око подне.

Ја сам сео у кола у понедељак ујутро око 08:00ч и упутио се ка Келони једно 400км од Ванкувера. Дошао сам мало раније, али сам сачекао да се Горд врати из вожње мотокроса. Ручали смо и отишли код њега у радионицу. Показао ми је агрегат који је седео у ћошку сав прашњав. Помогао ми је да га ставимо на задње седиште моје Мазде 323 и ја сам се упутио назад. Вратио сам се око 16:00ч у Пацо Рејсниг и Џејми ми је помогао да пренесемо агрегат у радионицу. Следећи понедељак сам дошао у Пацо Рејсцинг избадио стари агрегат и монтирао овај полован. Џејми ме је питао да ли ћу да урадим сервис, реко не ако пролупа има да направим добар од два. Ето онај горе ме је погледао и агрегат је трајао све до 2021 године и победио на много трка и успео да подигне много прашине и да ми замало забране да се тркам на том мотору. Све је почело тако што су се Без и још неки тркачи на СВ650 жалили да варам јер имам 996 агрегат. Морао сам да идем на састанк са Риком јер је он био директор сваке трке, Без и Марбод (онај преставник за пирели) су ме тужили јер сам ја побеђивао све тркаче које он спонзорише. Ту смо утврдили да 748 није легалан и да неће да ме пусте да се тркам у 2012 у Мидлвејт Твинс и Мидлвејт Супербајк класам. Кад се то прочуло многи старији чланови клуба су устали у моју одбрау и ту се водила жестока расправа кад се састављао правилник за 2012 годину. Кели, Тони, Рик и Алекс су били главни око правилника и нису дали да ми забране да се тркам. После више дневних расправе су дошли до договора да 748 може да има суперспорт агрегат док СВ650 може да има супербајк агрегат. Просто речено 748 мора да буде по суперспорт правилнику тј. минималне преправке, док СВ650 нема ограничења шта се преправки тиче. Још су успели да новчано повечају протест агрегата. Ако неко жели да протестује рецимо некога за кога мисли да има илегалан агрегат мора да уложи протест и да палти онолико колико је то одређено по правилнику за тај део протеста. Полсе су ми Тони и Кели причали колико је ситуација била напета да ни једна страна није попуштала ни милиметра. Ушао сам колико толико павноправан у 2012 тркачу сезону, а добио сам од сервиса за који сам радио и 2011 С1000РР да се тркам у Супербајк класи. Возио сам те сезоне четири трке дневно. Него да се вратим црној овци локалног тркачог клуба, сви су чули шта се десило и како су покушали да ме ускрате да возим трке.

Клуб се веома брзо поделио на оне који ме подржавају и оне који су стали на страну оних које не желе да се такмичим на 748. Та подела је толико далеко отишла да сам 2014 одлучио да одустанем од трка јер је атмосфера била толико заразна да ми није пријало да се тркам или да се појавим на клубским састанцима. Још се увек осећа та подела и неке ствари су се испливале на површину кад сам прешао да возим СВФ650. 2012-а година је била веома инстересантна јер сам био главни механичар у Дукати-БМВ тиму. Много сам био оптеречен јер тај исти Без који се жалио прошле године је сад возио Дукати 848 и ја сам морао да га слушам како се поправља тај мотор и увек се жалио само кад му нешто није одговарало као и његоб друг Кен кога ни дан данас не готовим. Рекоа сам му то много пута у лице, па је сада као фин кад ме види… :)))

Из неког само клубу познатог разлога, ја сам кренуо са скоро задњег места на првој тркци у Мидлвејт Супербајк класи те 2012 године. Само да додам да су се многи осоколили због правилника и те године било је увек скоро до 15 мотора на старту сваке трке у обе класе. Знао сам ако завршим обе трке тог првох тркачег дана међу прва три да ћу да кренем са тих стартних позиција јер имам толико бодова. Али мени није било битно друго или треће место, само је прво место долазило у обзир. У исто време на нашој стази се возио западно канадски шампионат и ја сам се тркао са 748 у класи за двоцилиндрашсе до 1200 кубика. Без на 848, а ја на 748… Без је само одшетао по кишној стази и ја сам завршио на другом месту у суботу и у недељу. Остало је само да се добро пласирам у Едмонтону па можда и освојим титулу на 748. У Мидлевејт Супербајк и Твинс класама сам победио и то ми је био циљ да остварим сваки тркачи викенд. У Јулу смо отишли у Едмонтоn да возимо западно канадски шампионат у склопу локалног им клуба. Лоше сам се квалификовао и то је утицало на мој резултан по сувој стази. Суботњу трку сам заврио као пети на 748 у класи двоцилиндраша, а у недељу је падал’а киша па сам завршио други опет иза Беза. Завршио сам као друго пласиран у тој класи те године. На С1000РР сам кренуо са 16 места и завршио на трећем по киши. Лепо смо се провели на то гостовању, мада тензиије између Беза, Кена и мене нису сплашњавале. Повратком у Банкувер ја сам се конецентрисао на остатак локалног шампионата и тркање на 748. Успо сам да остварим зацртано и постао сам шампион у Мидлвејт Супербајк и Твинс класи. Знао сам да следеће године нећу моћи да се тркам у Мидлвејт Твинс класи јер су сви трађжили да промене правилник и да 748 не може да се вози у тој класи, али о томе у неком другом наставку… Због беза и Кена и наравно мог шефа који их је готивио јер су му донели славу у његовом тркачем тиму, а његови пословни отраци су мени загорчавали живот јер сам ја радио у сервису сваки дан. Нисам им остао дужам да су ти расле тензије између тих неколоцине власнике и мене, што се и дан данас да осетити кад се случајно сретнемо… Ја сам наставио да јурим на 748…

abarth

Колико дневно проведеш времена у сервису, од тога колико сати ефикасно радиш, а колико сати успеш реално да наплатиш?

Док сам радио као сервисер увек сам дуже остајао. Ретко кад сам одлазио кући на крај радног времена. Разлог је што сам желео да што више научим. Што је време одмицало то је постајала све уобичајнија појава код мене… сад као власник једног сасвим обичног сервиса, радни сати се више не броје. Мој просечан радни дан је око 15 радних сати. Некада више некада мање… да би сервис био профитибилан сваки радник мора ефикасно да одради минимум шест радних сати. Реално наплатим онолико колико то узме да се посао заврши.

Да ли редвно спаваш и колико сати спаваш дневно и просеку?

Редовно спавам онолико колико ми је то у могућности. Пред тркачи викенд понекада не спавам данима док се тркачи мотори не заврше. Навика да спавам ми је остал кад сам био млађи и кад сам озбиљно мислио да ћу бити фудбалер, па сам тада спавао 12-13 сати пред сваку утакмицу. Минимално спавам 6 сати али некада и мање.

Arakis

Коју марку мотора са уживањем радиш а коју онако, преко воље?

Са сигунрошћу могу да кажем да Априлија и Дукати деле прво место. Некада давно то је био тријумф без обзора на годиште. Сећам се ко јуче кад сам могао да урадим три 955и или 1050 модела 20,000км сервис у 8 радних сати… нико није био срећнији од мене кад су ти мотори радили као докса… сад ту љубав делим са италијанским дамама… нерадо радим све остало

Satelis

Да ли си размишљао „сутра“ препустити мотомеканику да настави кад ти станеш?

Веома често размишљам у том правцу… са мало година сам стекао много знања и још више познанства од веле светских мајстора у мојој бранши. Уз све то сам стекао огромну репутацију на државном нивоу. Ако продам Мото Меканику нови власник може да опстане у животу пар година после тога постаје само још један сервис у низу као и сви остали у граду. То је пука стварност средине у којој живим. Просто речено ја сам мото меканика!

Savan

Јеси ли истински срећан са тим шта радиш, на месту којем радиш, са људима којим радиш…? и шта би променио (побиљшао) у будућности?

Апсолутно сам срећан који посао радим. Од самог почетка кад сам кренуо у ове воде као шегрт, сам сам бирао шта волим да радим и шта не болим да радим. Нисам најсрећнији са људима са којим радим из много разлога. Али живот ме навео овде па морам да искористим сваку прилику да им докажем да сам бољи од свих њих. Лепо нас народ каже не може овце и новце… тако и ја, да могу да прменим нешто то би била само локација где живим.

Due

Ћаћа једно питање везано ѕа тему, тренираш ли кондиционо с обзиром да возиш трке?

Теретана и кондициони тренинзи су саставни део вожње спортских мотора на стази (претпостављам и мото кроса), без кондиције можеш да одвозаш свега неколоцину кругова, а кад недај боже паднеш опорављаш се месецима. Моји кондициони тренинзи су и играње фудбала преко целе године, имед 2-3 пута у теретану недељно и ту радим вежбе сат времена без много пауза. Имам срећу да је власник теретана добар друг који се бави кикбоксом, боксом и другим стварима, а и тренер је па ми помаже у изабирз вежби за трке. Сад кад возим супербајк кондиција долази до изражаја и свако мало губљење концентрације може да буде веома опасно.

Aca pn

Мене интересује како налазиш раднике тј. механичаре, колико их имаш у фитрми, да ли их често мењаш или исти људи раде дуже време?

Можда и најтежи део посла кад се отвори сервис је наћи кавалификоване раднике који нису ту само за плату од 10:00ч до 18:00ч него су ту да обогате своје знање, прошире погледе и испуне своју љубав према маркама на којим раде сваки дан. Обично је то кроз познанства, јер моја искуства ми нису показала да сервисери који аплицирају преко интерента су било шта бољи од некога кога већ знаш. Моментално имам два сервисера који раде. Настојим да не мењам раднике ако је то уопште могуће. Ако мењаш раднике често, у сваком сервису који то ради опада кавалитета сервиса и веома брзо улазе у проблеме.

Имоа сам прилику да радим са много различитих сервисера, неки су били млађи а неки старији од мене. Многи нису могли да одраде радни дан без пушења траве или таблета за депресију пре поласак на посао, без шмркања или пића алкохола. Сви су они били ту само због плате и сигурног радног времена, јер одраде таман онолико довољно да морају да их плате и да не могу да их отпусте. Неки су отишли у пензију, неки још увек раде, други су напустили мото индустрију и нашли бољу плату у некој другој бранши итд… Никада нисам улазио у њихове личне животне проблеме, ово су само моје запажања са стране. Стекао сам дојам да нису веровали у себе и своје могућности као и да нису ималу никакву њубав према полсу коју су радили. Личо сам уверен ако имаш неограничену љубав према полсу као и веру у себе да ти само небо може бути граница… наравно ово се односи на све у животу не само на посао.

Већ него време размишљам да ли да се вратим тркама старих мотора. Нисам узео много победа у том шампионату и радознао сам да ли би био конкуректан? Тако ми мисли одлутају у време кад сам возио Боневила 750 и дубоко се занесем мислима, како су сервисери то радили, које су им биле преправке да мотор иде боље?! Онда се сетим сурове стварности да на локалној стази скоро па и да нема старих мотора, можда по која Јамаха РД400 или тако нешто.. И схватим да је мој 748С најстарији активан тркачи мотор… кречем према компјутеру и листам правилник трка по ко зна који пут да видим да нисам нешто пропустио или погрешно протумачио… ипак све знам што пише у правилнику. Причајући са Чарлијем из његових дана кад је фризирао 851, 888, 916 и 996 пре него што је добио позив из мале фирме која се налазу у Болоњи. Причао ми је Чарли сатима на енглеским са јаким немачким нагласком, све сам упијао и слушао, прекинуо би га понекад да питам које питање. Чарли је одговорио на сва моја питања и изнео своја мишљења о мом предлогу шта планирам да урадим са 748С. Тада сам схватио да сам превазишао Боневила и тркање у тој класи. Живот ме одвео у неком другом правцу, а сви алати за тог британца су нашли ново уточиште “тамо далеко“…

Прерастао сам из Бритиш Италиан у Мото Меканику, и ако ми је требало скоро деценију да схватим да нисам више заинтересован за било које моторе који нису из земље шпагета… руку на срце било је лепо дружење са моторима са острва и много лепих успомена као и искуство које ми је помогло да изађем на пут којим ћу да корачам остатак живота. Просто речено дошао сам на раскрсницу, свакодневно дружење са моторима са острва више није имало никаквиг смилса нити дражи. Достигао сам један одређен ниво знања у то време и нико није могао више да ми помогне око проблема на које сам наилзио, сад сам ја био тај који даје савете и дели упутства са другим колегама широм северне америке. Иако сам по узрасту био клинац за многе, ценили су моје искуство. Али мени то није био циљ да проводим дане поред телефона или испред компјутера. Млад и жељан знања и да још више напредујем у свом знању, све колега и инструктори које сам зано су напустили Тријумф у Америци. Дошли су неки нову људи који нису имали ту пасију за ову марку и брзо се све свело на то колико се нових јединица прода… Због моје радне дисциплине није ми било тешко да премостим разлику између мотора са острва и земље шпагета. Жеља да постигнем нове знање је била велика (није само жеља да научим, него да се докажем новом шефу фирме да није направио грешку што је мени да шансу да радим за њега), имоа сам срећу што је мој шеф из тог периода препознао мој таленат и моју жељу за новим изазовима… што ми је омогућило да упознам поједине колега у свету који негују посебно поштовање према моторима из Болоње. Полсе свих ових година успео сам да прикупим много делова да би пунолетни 748С порастао у старијег брата 748Р, са ипак неким деловима од 748С. 2022 је година која би требала да ми то омогући, јер су пре пар дана променили правилник у локалном шампионату и 748 има неограничене могућности за преправке кад је агрегат, огибљење, кочнице, точкови итд… у питању. Као што то обично бива, желео сам 1098-1198, али сам добио 748, ни 996 или 998 него 748, најслабији од свих из генерација познатог Тамбуринија. Ваљда то тако иде, јер сам ја био клинац кад је тај мотор важио за један он најбољих у својој класи, али ја тада нисам примечивао вранце из Болоње. По ко зна који пут, био сам најмлађи у сервису и како то обично бива, ја добијем баш све старије моделе на сервисирање, јер старије колеге желе лаке послове и без много компликација. Ако сте се питали како да ја знам мало више од просечног дукати сервисера о 916,748, 996 и 998… другари сад знате… наметнули су ми, а ја сам успео да искористио ту прилику да научим многе ствари у оквиру мог редовног посла. Уз дужо поштовање према власницима фирем, ја сам им се одужио мојим радом. Кроз моја лутања у свету мотора из Болоње, упознао сам Милета мог колегу који ради и живи у далекој Африци, као и Еда који живи на истој обали северне америке као и ја. Спремио сам много делова за 748Р, чак имам и нове блокове који су још у оригиналном паковаљу. Џорџе из Брна ће ми направити још један задњи амортизер марке Олинс за мој 748Р (то је ТТХ ФП Олинсов амортизер које он једино може да направи), урадио је један за мене за мој улични 2005 999 које тек долази на радни сто да се мало улепша та надолазећу сезону. Као што сте видели одлчио сам се да побољшам 748С у нешто што сам увек желео, због озбиљности самог пројекта сам одлучио да овај мотор буде готов за 2023 и да се у 2022 само опроба на стази само кад нам могућности то дозволе.

После непуних девет година и шест месеци дошло је време да се поздравим са Бритиш Италијан и окренем лист новог почетка. Врачајући филм сад сам и помислим да ми је било теже него кад сам као клинац раскинуо са девојком. Одједном сам се нашао на раскрсници путева, иако сам много добор блефирао није ми било свеједно. Велика је била та прва љубав звана Тријумф да будем искерен, али као све у животу увек се нађе неко да те натера да добор размислиш дали си стварно ти за такав посао. Тих дана много ми се вртела у глави она слика типа који је држао ауто отпад преко пута стадиона од ФК Земун, и јео из неког лименог тањира који није опрао дуго времена. Тај тањир је био црн и могло је да се види много различите хране од пријашњих оброка. Јесте да сам тада био клинац, и тада сам размишљао дали да наставим да будем механичар или да се посветим фудбалу. Две неделје сам се размишљао шта и како и на крају мој дечачки сан је превагнуо и наставио сам тим путем. Еј сад сам био пред нобим искушењем и само ми се та слика вртела пред очима, у једно сам био сигуран да нема назад и да не могу да се повучем или променим професију. Просто много дубоко сам загазио и једноставно није било повратка нити сам  желео да се помирим са тим да никада више нећу да поправљам моторе. Лутао сам тако скоро 12 месеци и променио два сервиса у којима сам се трудио да радим, али није то било то ако мене питате. Њима је било супер јер није ми требало много да их импресирам, оно што је можда и најжалосније у свој овој причи да ми нико од колега није могао да парира у послу без обзира који је мотор у питању. Само сам ја бирао послове, па тако да менађер није примечивао ту разлику у самом почетку. Те 2011 године сам одлучио да се тркам на 748 и без обзира што су ми тражили да не идем на трке јер ћу да добијем отказ, ја сам отиша на сваку трку која је била одржана суботом и нисам хтео да радим. На изненађење свих у клубу освојио сам једну класу и био други у другоиј класи. Иако сам пропустио скоро пола сезоне, због техничких проблема на мотору. Успео сам да победим скоро све преостале трке и да се докопам титуле. Са тим сам ушао у још једно марчно поглавље мог живота, али сад је било у питање тркање. Што ћемо у некој другој причи. На свечаној додели пехара многима је било драго што је дукати први пут у задњих 30 година побеђивао и ту се нашао до тада мој познаник Патрик Висер. То веће нисам мога ни да слутим да ће 748 да ми донесе нешто ћему сам се дивио и прижељкивао да радим… Дукати. Тог хладног новембра 2011 сам пристао да дођем на разговор у локални овлашћени сервис за БМВ и Дукати. Сећам се као да је данас било, хладњикаво новембарско јутро… понедељак не радим… отишао сам на тај неформални разговоп, макар ми је тако речено. Али касније сам схавтио да је то било то и да сам оног тренутка кад сам крочио у зграду сервиса почео и да радим. Требало ми је неких петнаестак дана да регулишем радни однос са сервисон у ком сам још радио. У међувремену сам изашао да положим завршни испит на државном новоу за мото механичапа. Оног јутра кад сам кренуо први пут на посао у Ванкувер БМВ Дукати стигао ми је имејл да сам положио, што ме је сврстало и раме уз раме са свим осталим сервисерима. Међутим тај положен испит ми је била путна карта на све дукатијеве курсеве. Добро дошлица свих сервисера у Ванкувер БМВ Дукати је била више него очекивана. Два старија сервисера су били на годишњем одмору, један од њих Дејв се вратио почетком марта, а Боб се вратио почетком априла. Све је било супер у самом почетку док Дејв није осетио да је његова позиција и его угрожен од мог доласка. Јер мени није било тешко било  шта да радим и да поправим. Ту почињу прве смицалице да би одређени људи у сервицу доказали да ја не заслужујем место у сервису. До сада сам све послове одрадио 100%, али је следио великли тест за мене, добио сам да поправим мотор од којег су сви бежали, БМВ ЛТ 1200 са агрегатом који избацује плави дим кад се мотор упали. Боб је пред одлазак на одмор рекао шефу сервиса да треба глава агрегата да се скине и да се замене сви семеринзи и сви дихтунзи. Ја сам добио картонуску кутиу пуну делова и радни налог. Прво сам упалио мотор онако хладан да видим колико дими. Искернео димио је као парна локомотова. Агрегат је имао 60,000км и требао је тај сервис да се уради, ја сам скинуо поклопац ветнила и раскачио брегасте осовине, повадио шоље вентила и алатом који сам имоа поскидао опруге вентиула без да скинем главу агрегата. Сви су се чудили шта радим и нису могли да верују, али ја сам радио свој посао. Кад сам све завршио, упало сам мотор и даље је пушио плави дим. Тражио сам  од шефа сервиса да замреним уље и филтер зља у мотору. Отишао сам на пробну вожљу мотором, кад сам се вратио оставио сам мотор да се охлади преко ноћи у ујутро пред свима упалио. Мото ради као сат и не дими бише… сви у чуду, а Патрик је срећан, видим му по осмеху на лицу, осветлао сам му образ и доказао свима у сервису да сам равноправан са осталим сервисиерима, а што је најбирније у овом случају  сам уштедео много пара фирми. Мото је био замењен старо за ново и како су ми рекли дали су много пара за овај мотор приликом те замене и свако улагање је значило губљење профита. Ја сам и уштредио око десет радних сати и ту сам их како наш народ каже купио. Ово ми је реченио кад сам био на разговору полсе прва три месеца и кад сам добио посао за стално. Али ни тада подметаља нису престала, сад је прешли на тактику или си са нама или против нас. Нисам желео да идем сваког петрка у пабове или дискотеке да пијем до касно ујутро па на поса сутра ујутро у 09:00Ч. Ту су ме брзо изоловали, али само ме је моје знање одржавало у фирми како сервисер. Наравно и Патрик је ту водио битку са отрацима и није дао да ми подапињу ногу како год стигне. Та 2012 је била само почетак моје голготе радечи за дукатијев овлашћени сервис у Банкуверу. Моја голгота са власницима у Дукатијевим овлашћеним сервисима је трајала све до 2016 кад сам напустио све то и основао Мото Меканику… можда прича за неки други пут…. У јесен те године у Банкивер је дошао документари филм Closer To The Egde. Скоро сви мотористи Ванкувера и околине су се скупили да погледају филм. Ја сам у склопу фирме отишао да погледам, нисам ни слутио да ће тај филм да ми буде прекретница у животу. Сећам се као данс дошао сам у биоскоп веома тужан јер сам морао да видим људе са којима радим сваки дан, а то нисам желео. Први пут у животу нисам имао жељу да видим људе са којима радим после радног времена. Како сам улазио у биоскоп приметио са пар прзних седишта мало дање од свих мојих радних колега. Радо сам их заобишао и сео сам, свега петнаестак минута од почетка филма у кадр се појављује човек који мења све. Био је то Крис Мехју човек стругар који је спремао тракче агрегате многим тимовима за ТТ. У тремутку сам све муке заборавио и поставио себи питање, а што ја неби могао као Крис. Толики утисак је оставило тих два или три минута из Крисеве радионице да сам отишао кући замишљајући себе како радим као он. Да будемо искрени моје знање тада је било у пеленама и опет по ко зна који пут сам себи задао веома тежак домачи задатак. Скоро 10 година касније још увек покушавам да довршим домаћи задатак и да научим макар мало да би себе сврстао раме уз раме са Крисом. Знам да је то неомгуће из више разлога, први је моје године и моје искуство, а друго је то што у мом региону где живим нема много тркања и сви су веома осетљиви кад се паре троше на тркаче моторе, а и ја сам себе ограничио што радим само три марке.

…данас смо сведоци да многе личности и многе фирме користе разне платформе друштевних мрежа за лучно рекламиранје. Овај начин рекламиранја јер постала свакодневица и сведоци смо свега и савчег. Има беома лепих и веома непријатних стави како од стране појединаца тако и од стране озбиљних фирми. Нисам могао да верујем да су моје колега ишле толико далеко и да су правили фото албуме у којима су исмејавали власнике мотора или пак своје колеге кад би нешто нашли да није како треба. Лучно мислим ма колико ти био врхунски сервисер ти губиш сваки кредибилитет допустајући себи да се спусти толико ниско. Нажалост многи у Северној Америци нису чули, а камоли прочитали бон тон, па се и не чудим њиховом понашању. Чуди ме понашање мојихј колега ако тако могу да им се обратим у Отаџбини и у Европи. Увек полазим од самог себе и увек гледам да на било који проблем да сам наишао не исмејавам ничију муку или незнање. Знам да је то део кућног васпитања и одрастања као особе и професионалног одоноса према послу и странкама. Приступ сваком полсу за који си плачен мора да буде 110%, како ми то кажемо у мото спорту кад су трке у питању. Ако даш 110% од себе загарантовано успеваш и поред свих тешкоћа које могу да те снађу на путу ка твом циљу. Ја сам увек имао један циљ да будем најбоњи у свом послу у крају или граду где живим… али сам бирао срества и начине да то остварим. Изабрао сам онај тежиу пут јер сам желео да ме људи овде памте, не само као доброг сервисера него као и неког ко преставља свој народ у најбољем свету кад је мото спорт у питању. И после 20 и кусур година водим битку и исправљам криве дрине коју су оставили разни, па и чак моји рођени сународњаци у очима ових овде. Да није лако није, али се борим сваки дан и некад сам можда и сувише суров према мојим сународњацима који су заслужили лошим престављањем свог народа пред енглезима који нас и овако мрзе. Па кад виде да и ти сам себе мрзиш то им даје веће право да те још више понижавају.. На шта желим да вас обратим пажњу:

– будите спремни да признате споствену грешку

-никад не подценивати или исмејавати рад било којег колеге

-кад постављате слике на друштвене мреже пазите да вам тај део радионице буде чист и уредан. Алати који се не корсите за тај део посла склоните пре сликања (као нпр. преуматски пиштољ), почистите прашњави под кад мењате уње и кад сликате исто… итд…

• никада не причајте лоше о својој држави и свом народу ма колико лоше било у истој. БУДИТЕ ПОНОСНИ НА СВОЈЕ ПРЕТКЕ, ДЕДОВЕ И ОЧЕВЕ

 

2002 година је по свачему била значајна за мене, почео сам да радим у правом мото сервису, постао сам „канађанин“, одлучио сам следеће године да се тркам у СОТП шампионату, а и коначно сам мога да одем у посету Отаџбини. После пет година коначно имам пасош и могу да путујем. Радовао сам се том путовању, а мој шеф Чарли понудио се да ми купи карту па сам летео Ванкувер-Франкфурт-Београд и назад бизнис класом. Још једно искуство и стварно посебан осећај, и овај пут ми се чинило идем на пут и стварно не знам шта ме очекује. Кум Невен ме је дочако на Сурчину, већ следеће јуто сам отишао на бус линија 15 до Зеленог Венца, па пешке до Трга и на 27 до Вуковог Споменика. Мислим да сам изненадио Банета и било ми је драго да се опет видимо после пет година. Поседели смо мало и договорили се да се видимо увеће, а ја сам наставио пешке до моје бивше фирме гараже РТС у Кнеза Данила. Ту су били сви Цврле, Љуба, Мика, Зоран, Лаза, Лаза млађи, Мило, Мијо, мој друг Драган, Никола, Гаја, Миланће, и екипа инжињера. Ништа се није променило, све је остало исто сем неког новог лица… седели смо скоро цео дан причали и гледали слике које сам донео да им покажем. Мислим да је прошло пар дана по мом доласку и коначно сам ухватио времена да се видим са Заретом. Увек насмејан и спреман да се зеза, веома брзо смо отишли на пиће у једну малу кафану на Дедињу поред неке средње школе, али се не сећам тачно улице. Ту сам срео неке људе које сам знао пре него што сам отишао за Канаду , а и Заре ме је упознао са Калијем, Михом и Раском. Причали смо о моторима наравно и мом животу у дијаспори, о сервису у којем радим као и моторима које сервисирам. Пар пута сам се срео са Љубом бајкером и отишли смо на блуз свирке на Бановом Брду. Све у свему је било врхунско дружење тих шест недеља. По мом повратку у Ванкувер чекао ме сајам мотора где смо као фирма имали мали штанд и морали смо да радимо на Триумфовом штанду. Негде у фебруару 2003 сам почео да склапам тркачи мотор, а све је почело тако што ми је Саша нашао рам од Триумфа  Боневила Т120Р тако звани уље у раму. Ја сам уз сугласност мог шефа користио много половних делова које само имали на лагеру и по неке неопходне нове делове. Агрегат је био 650 кубика и фабрићки 100%, али већ на првој трци сам схватио да нико не поштује правилник и да мој агрегат мора да буде 750 кубика, ако не желим да будем задњи на свакој трци. Моја љубав према тркама и старим моторима имала је успона и падова, као и свака љубав у нормалном животу. Поред Тома, Саше, Џона и свих осталих, сваки одлазак на трке је било ново искуство и нова прича за себе. И по ко зна који пут био сам најмлађи међу тркачима старих мотора, али то ником није сметало. Покушавајући да унапредим свој трачки мотор из трке у трку, по повратку са стазе мотор је био константно у деловима. Чарли ме је нон-стоп зезао како ја то за час посла извадим мотор из рама, па за час посла убацим мотор у рам итд…

Шампионат СОТП је вожен у склопу три клуба, Вествуд , Вашинтон и Орегон. Возли смо шампионат на четири стазе, Мишен, Сјетл, Портланд и Спокан тркалишту. Сваки тркачи дан се састојао од два јутарња тренинга и две трке после подне од 10 кугова, а у сезони је вожено 16 трка и 12 трка се бодовало за шампионат. Ја сам возио класу до 750 кубика (2, 3 и 4 цилиндра) мотори прозиведени до Децембра 31 1972 године. Том и Мик су били веома брзи и сву су сањали да их победе, а за мене је било важно да сам бржи од Џон Мартина (Нортон Командо 750 ЈПС), Крег Данкана (Сили Веслејк 750) и Лери Кука (Нортон Коммандо 750 Стив Мани). Има сам велику вољу да се тркам, али ми је мањкало знања у сваком погледу. Проводећи много сати после регуларног радног времена и често до рано ујутро, схватио сам да ништа у вези тркачег мотора, агрегата, огибљења итд… не може да се заврши у неком ордређеном временском року. Треба много стрпљења и разумевања, а најчешће треба имати приступ правим истинским податцима. Мој Боневил је доживео много промена од 2003 до 2005 кад сам коначно постао конкурентан, сваку трку сам завршавао на другом или тречем месту у Супер Твинс и међу пет првих у Опен класи. 2005 гопдину сам завршио као треће пласиран у Супер Твинс, што ми је дало елана да урадим мотор још боље за 2006, али на моју несрећу агрегат није дуго трајао. Пукла је радилица на тренингу и после четири трке сезона је била за мене завршена. Све је било поломљено, од тркачих брегастих, клипова, клипњача па и блокова мотора. $5000 у деловиома је отишло како да никад није било ту. Остатак сезоне сам се питао шта и како за 2007?! Кад једног дана мој шеф Чарли приђе и предложи нешто што се никад нисам надао од њега „Нико како би било да продаш све што имаш од те старе канте и да ти дам да возиш нову Дејтону 675 за 2007“ …………………… остао сам запањен једно 3 секунде и са осмехом на лицу рекао, а што неби могло Чарли :))))

Искрени речено требало ми је неко време да се мало навикнем на све око себе. Ванкувер је веома леп и чист град, наручито кад је сунчано време. Шест месеци по мом доласку у Ванкувер, Драган, Жуле и ја смо отишли на интернационални сајам мотора у Абасфорд поред Ванкувера. Све што ме је замилао тад је било стари мотори. Поред Љубе бајкера, Банета и Зарета само заволе Триумфа. Ту смо наишли на штанд љубитеља британских мотора, сликао сам пар слика и узео податке кад је састанка клуба. Мој енглески је тада био веома лош, а сви су били толико љубазни и трудили се да ме саслушају шта желим да кажем. Ту сам упознао многе заљубљенике у енглеске моторе са којим сам и дан данас у контакту. На клубском састанку сам упознао Стјуарта који је родом из Ливерпула. Стјуарт и ја смо постали веома добри пријатељи, а са сигурношћу могу да кажем да је Стјуарт мој најбољи пријатељ овде од канађана. Нас двојица смо од 2001 до 2007 водили Тон Ап клуб Ванкувер. 2000 године у пролеће сам купио 1971 Боневила Т120Р уз помоћ нашег човека Саше, Саша је било у свету британских аута и мотора. Боневил није био баш у најбољем стању, али за паре која сам платио најбитније је било да пали и да може да се вози. Возио сам се тог лета и нисам силазио са мотора. Мотор је био офарбан у црно и уље је цурило на све стране, али то ме није спречавало да се возим и да уживам. Полако сам почео да рестаурирам мотор прекпо зиме. После сваке плате сам одалзио у локалну продавницу Бритиш Италијан Моторсајклс (БИМ) да купујем делове. Радио сам на другом крају града као сервисер на Петро Канада пумпној станици, а власник је био рус који није знао много око механике, био је машинац по струци. Колико сам могао да видим поштовао је мене као најмлађег сервисера и поготово је поштовао моје знање. Увек се чудио зашто толико волим моторе и шта има ту да се воли. Нисам могао да му објасним јер неби схватио. Током рада на пумпној станици сам сваког дана одвајао пар сати да радим на агрегату или да полирам деклове. Никад нисам ни могао да сањам да ће преко Боневила да ми се отворе врата у мото свету. Кад сам завршио рестурацију Боневила власник Бритиш Италијан Моторсајклс ме је позвао да му покажем мотор. Кад смо се видели рекао ми је кроз шалу да ће да ми понуди посао првом приликом. Чарли је одржао обећање и ја сам почео да радим 22 маја 2002 у БИМ. Колико сам био срећан то не може да се опише, еј радим на легендарним маркама БСА, Нортон и Триумф. Поред класничног програма БИМ је и био заступник за Априлију, Мото Гуци и Хинкли Триумф. Главни мајстор је био Пол, тип који већ тада био мото механичар 30 година и није било шта није знао кад су мотори у питању. Смирен и повучен тип, мој енгески још увек је био рецимо лош, Пол ме у много случајева није могао да разуме из прве. Што је време одмицало све је постајало лакше, па смо и тај проблем превазишли. Моје дружење са Стјуартом и члановима Тон Ап Клуба је било свакодневно и није било петка или суботе да нисмо одлазили у Марин Клуб или Рејвеј Клуб на живе свирке Рокабили или Рок’н Ролл бендова. Сећам се као данас да је било, после скоро две године дружења са Стјуартом, ја нисам много причао тј. више сам слушао. Једном приликом смо седели нас петеро ( Стјуарт, Џејсон, Најџел, Нилс и ја) у  Марин Клубу и ја сам одлучио да се укључим у конверзацију. Ваљда два пиву су ме мало охрабрила, почео ја да причам, они слушају и пусте ме тако једно 10 минута. Кад сам завршио само су се сви погледали и Џејсон реће, ако поновиш можда те и разумемо и ту смо се сви почели смејати хахаха….

2002 године смо отишли на локалну стазу да гледамо трке мотора. Ту су возили локални момци на класичним моторима. Том Мелор Триумф Тридент Т150, Мик Харт Хонда ЦБ550, Џон Мартин Нортон Командо 750 ЏПС, Саша Петковић Тритон 750, Оливер Браон Хонда ЦБ350, Пол Броди Аермаки 350, а многи су долазили из Башингтона и Орегона. Сву си возли шампионат Саунд ов д Паст (СОТП) у склопу локалних шампионата. Том и Мик су били најбржи и увек водили битку за прво место и сам шампионат. Том је пао на кочењу у првој кривини покушавајући да претекне Мика. Сломивши кључну кост и оштетио је лопатицу, није радио наредних 6 месеци. Ја и Том смо се спријатељили после тог тркачег викенда и следећих четири године смо били нераздвоји на тркама старих мотора на Севернозападној обали Америке и Канаде…

Гледајући на година које сам оставио иза себе кад је мото спорт у питању, навело ме је да поделим ову причу са вама. Причу једног малог детета који је имоа сан да поправља кола и моторе и који још увек лута у том дечачком сну. Сваки дан се нешто ново научи и сваки дан имам нову причу колико год она излгедала као претходна.

Šibenik;

Motori su uvik bili dio mog odrastanja i ki svi ostali moji roditelji nisu tili ni da čuju da mi kupe Tomos Automatik ili BTX. Mnogi oko mene su imali bilo kakvog Tomosa, a oni ozbiljniji možda Elektronika 90 ili neki talijanski 125cc itd… Moj rođo Jadro i njegov prijatelj Darko Jelaća su uviliko radili na tome da njihovi automatici budu najbrži u društvu. Mada moran da priznan da je Darko bio možda i najbolji i najspretniji od svih njih u friziranju. Sve je imalo svoju cijenu, pa tako i ta friziranja koja su trajala veoma kratko vrime uz bas dobre rezultate, ako uzmemo u obzir da smo svi bili dica. Iako su bila opasna vrimena tih ranih devedesetih, ja sam živija u svom svitu sanjajući kako friziran ne samo motore nego i auta. Završija san osmi razred osnovne i došlo vrime da se upišen u srednju školu. Na dan upisivanja u srednju školu san naletija na starog prijatelja Marka Vrzića. Marko i ja samo trenirali balun u HNK Šibenik zadnje 3 godine. Bilo je to i malo olakšanje da znan nekog od prije sa kin ću da dilin klupu i srednjoškolske dane. Znajući od svoje pete godine da želin da buden auto mehaničar. Čeka san drugi dan poslin upisivanja da se pomiri crta, jer san prvog dana bija treći ispod crte. Drugog dana djecacki san se ostvarija i to je bilo nesto najbolje sta mi se desilo tih ranih devedesetih kojih se nerado sican. Marka smo zvali Vrza ili Mrgislona, škola nas je zbližila i svo provedeno vrime u Obrtničkoj školi ( ili MMŠC kako su je zvali kad se otvorila davinh godina ), a i oko nje smo provodili skupa. Bilo je to vrime kad nas nije ništa insteresiralo sem učenica iz medicinske škole priko puta, treniranja i motora/auta.

Polsi prve godine u srednjoj školi, moj tata priko njegovog prijatelja Macure mi je naša mali servis di mogu da odradim misec dana prakse priko lita. Otiša san jednog jutra da upoznan gospodina Baranovića u malom auto servisu u ulici Matije Gupca 17. To lito 1994 je bilo posebno za pamćenje. Vlasnik servisa koga smo zvali Direktor (a njegovi prijatelji Bakrica) mi je posvetija pažnju i želija je da naučin šta mogu više. Tu san upozna glavnog mestra u servisu Ivana Jurkovića koga smo svi zvali Jurković. Vozija je Citroena GS-a. Sad možete da prepostavite zašto iman strašnu ljubav prima Citroenima. Tu smo radili i na čuvenoj Ajkuli, CX, BX, GS, AX itd… Jurković je bija i osta lik za romane! U početku me je drža na oku i pazija šta radin. Ja ki svaki šegrt nisan zna puno i zbog moje velike želje da naučin često san brkao nazive djelova itd… Pokraj Jurkovića i Direktora dani su prolazili  brzo i tako je došlo vrime da se krene u drugi srednje. Direktor mi je ponudija da radin kad nisan u školi i naravno da nastavin praksu u novoj školskoj godini. Mnogo lipih sićanja te školske 1994/1995 godine. Naučija san od Direkotora da buden strpljiv i da svaki kvar može da se popravi, a od Jurkovića da moran da buden drugačiji od drugih. Šta nije bija problem za mene jer san već bija :-). Naučija san osnove rada motora, električnih skolopa i princip otkrivanja kvarova na efikasan način. Međutin život nas je naveja da se raziđemo i ja san se odselija u Zemun da bi zavrsija zadnju godinu srednje škole tj. zanata.

Београд-Земун;

Доласком у Земун у Августу 1995 је започела нова епизода мог одрастања са истим циљевима и истом љубављу према Цитроенима. Уписао сам се у Саобраћајну школу у Земуну, где ћу да завршим трећу годину и дипломирам тј. да будем мајстор на папиру. Није ми био проблем да се прилагодим школском програму, јер сам на моју срећу у Шибенику све стручне предмете већ имао у другом средње. Први део школске године сам провео на пракси у школској радионици, где смо једном прилико замало запалили Фићин комби. Хтели да слушамо радио, али инсталација имала кратки спој, наравно ми то нисмо знали. И кад сам монтирао акумулатор, почео да се дими комби као да је пушница хахаха… брзом брзином сам скинуо клему са акумулатора. Мало сам се правдао професору праксе и на крају сам морао да му донесем фићин алтенатор да би ме оставио на миру. Тих школских дана сам упознао Невена Ерића који ми је постао веома добар друг. Помагали смо један другом око школских радова и завршног матурског испита. Преко стрица Миле сам прешао на праксу у гаражу РТС-а код Вуковог Споменика тј. преко пута Академца у Рузвелтовој улици. Господин Јарић ме је примио на праксу и рекао, мали овде си само зато што ме Лалић лепо замолио да те примим. Мајстор Мика и мајстор Зоран су ме примили на реч. Док су Љуба и Цврле пијући јутарњу ракију и кафу само посматрали. Мајстор Лаза је увек био пажљив и понекад намргођен. Мајстор Гаја је мрсио око струје и увек гледао како да не ода тајну свог заната. Ту сам упознао Драганчета момка који је пар година старији од мене, али права људина. Дружили смо се током и после радног времене. Једном недељно смо ишли у цркву Светог Марка да запалимо свеће. Морам да признам да прва година проведена у гаражи РТС-а је било нешто ново за мене и сасвим пријатно од свих који су радили у склопу техничке службе. Сасвим слућајно сам упознао Банета на жељезничкој станици у Земуну кад сам ишао на праксу. Бане ме позвао да дођем после праксе до његове гараже где је пракирао свој мотор………е сад могу да кажем да ме је Бане увео у нешто што тих дана нисам мога ни да сањам, у свет мотора. Упознао сам Љубу бајкера, Бобана Чопера, Зарета, Пеђу, Танета, Бабића, Југу, Шолета и Господина Рајковића. Првествено Бане, Љуба, Бобан и Заре су крви за моју страствену љубав према двоточкашима. Поред свих Заре је имао увек најинтересантније моторе, као да их је вадио из нафталина, увек нешто ново што нисам видео пре. Бане је био велики заљубљеник у бембеја, а са друге стране Љуба је волео енглеску школу Тријумф, Нортон или Бесу. Све нас је окупљала иста прича мотора и живе свирке преко зиме и мото скупова преко лета. Свако окупљање Бане би ме позвао да дођем и да се дружимо. Сећам се једног викенда на Ушћу кад је била ревиална трка свега пар кругова старих мотора и старих кола. Бане је отишао на неку вођжу ван града и ја сам са другом Невеном отишао да гледам трке. Ту се окупило мого Београдских моториста, па и међу њима мајстор Спале и Заре. Попричали смо мало и разишли се, јер је изгледало као да ће да пада киша. Заре је победио на неком Томосу који је био бивши тркачи мотор из претходне државе. Као клинац сам се дивио његовим моторима и желео да се дружимо, а сад кад сам одрастао ту само да помогнемо једно другом кад год затреба. Мајстора Спалета сам гледао са великим поштавањем, а како неби отац може да ми буде, све што сам знао о њему је да је мађоничар за моторе. Што је за мене било нешто што би и ја желео да знам кад одрастем. Иако сам наставио да тренирам фудбал у ФК Земуну и ФК Змају знао сам да никад нећу да догурам до неког прволигашког тима, а само зато сто нисам имао никакву везу. Полако сам почео да посвечујем пажњу свом занату и све сам више одлазио на спавање размишљајући како да отклоним квар на БX-у који није хтео да упали. У исто време мотори су ми постали више важнији у животу него кола. Да ли је то због друштва са којим проводим своје слободно време или због тога што су ме она два мотора очарала кад сам био клинац…. испод ресторана Сидро сам видео два плава мотора у оклопима и са пртљагом паркирана тамо неке 1985 или 1986… У једном од наших излазака у Сем Џејмс да слушамо Сирову Козу, Љуба Бајкер ми је дао надимак Мали Ћаћа, по ком ме сад знају многи мотористи у Отађбини. Нашем дружењу је дошао крај средином 1998 кад се моја породица одселила за Канаду. То је био можда и најтежи дан у мом животу јер сам оставио веома добре другове тамо где се осећам да припадам и отишао у нешто што је мени тада било далеко и непознато…